Како ме неко време није било, одлучила сам да вам напишем неколико редова, као оправдање, а можда и извињење.
Увек се дешава. Неке ствари просто не можете да избегнете. Мени су се десиле, иако сам свим силама покушала да их избегнем. Тада, није вам ни до чега. Можете да се фокусирате на једну ствар, никако не на неколико обавеза које сте до тада обављали. Наравно, за моју велику љубав, писање, протеклих месеци нисам имала снаге, заправо, можда нисам имала инспирацију.
Међутим протекли период ми је помогао да сагледам свакодневницу са друге стране. Почела сам да уживам у сваком дану, малим стварима, погледима, осмесима, у стварима на које никад нисам обраћала претерану пажњу. Схватила да треба да прво заволим себе, да би волела и друге на прави начин.
Ипак и поред свега, нешто старо је у мени ипак остало. Безусловна љубав. И то је и закључак за све.
Без обзира шта вам се дешава, останите насмејани, дишите пуним плућима, волите људе. Свако има своје проблеме, додир и топао поглед сваком значи и разбија свако камено срце. Не будите оно што нисте, немојте се крити иза шминке, глупих фраза и нових трендова пуних неукуса.
Волите себе такве какве сте, без обзира на мишљење других. Будите оно што сте, за себе. Газите напред, како год. Ситним или крупним корацима. Само напред. Нема колебања, нема изговора. И запамтите, осмех на лице. Увек!
Искрено ваша,
Милица
